Tvrdnje da fiѕičko kažnjavanje dece utiče na njihovu psihu tako što ih tera na nasilje prema vršnjacima, je tip izjave koji već godinama možemo da čujemo iz usta NVO i sličnih ultra-liberala, a koji u suštini nema veze sa stvarnošću.
U Australiji je ovo pokušano u jednom obliku, i za posledicu ima kompletnu generaciju razularene dečurlije koju niko niti hoće, niti sme da kontroliše, a kojima je jedna od glavnih razonoda da izlaze noću i razbijaju komšiluk. U procesu stradaju kako kuće, tako i auta i bašte, a ponekad i ljudi koji se zateknu na ulici. Sistem slobode ne samo da ne funkcioniše kako je zamišljen, već ima i sasvim suprotan efekat na decu, jer ona uče da za njih u stvari i ne postoje nikakve granice, pošto ne bivaju kažnjeni ni za jedan prestup u mladim danima. Naravno, kada dostignu punoletstvo, situacija se menja, i većina vrlo rano završi na sudu zbog tuče, pijane vožnje, vožnje bez dozvole, maltretiranja žene i slično.
Jedna od retkih stvari sa Foks netvorka sa kojima se apsolutno slažem je: Sačuvaj nas bože od poreza i od Levih budala (left wing loons).
Preporuke:
0
0
2
četvrtak, 23 oktobar 2008 11:26
ljubinka
Ovo je još jedna manipulacija koju treba lokalizova
i uključiti stručnu javnost da iznese svoje mišljennje kako bi se građani upoznali sa ovim zlom što želi da uđe preko obrazovanja.A, oko nam i ova balast profunkcioniše rezultat je: razuzdana deca koja slabije uče i koja su podložna porocima. Roditeli koju su sputanida pravilan način vaspitaju svoju sopstvenu decu postaju i oni frustrirani i kao takvi i oni su podložni raznim vidovima poroka.Tako nastaje haos.A,znamo ko najbolje profitira u haosu po onoj Andrićevoj...to
je vreme kad pametni zaćute... i fukara se obogati."
" i fukara se obogati.
Preporuke:
0
0
3
četvrtak, 23 oktobar 2008 20:22
Irena
Svaka generalizacija je losa,tako i ova.Slazem se sa gospodinom Antonicem u potpunosti. I ja sam protiv zlostavljanja dece,i drustvo se protiv toga mora boriti,ali tako sto ce edukovati zene i decu da ne trpe nasilje,da potraze pomoc od strucnih sluzbi,da zastite svoja prava. Ali samar koji dete dobije od roditelja ne moze biti smatran nasiljem. Ne mozemo sve roditelje pretvoriti u nasilnike i kriminalce. A tkz. borce za ljudska prava bih uputila da prvo nauce sta su ljudska prava,jer su u predhodnom periodu pokazali da im je taj pojam stran...
Preporuke:
0
0
4
četvrtak, 23 oktobar 2008 22:25
anonimno
ovde na zapadu,gde ja zivim, to vec dugo vremena postoji i vec su mnoga deca tuzila svoje roditelje, pa su ovi ili isli u zatvor ili placali velike novcane kazne.to ih u skoli vec u drugom ili trecem razredu osnovne skole uce. a u Bibliji lijepo stoji- karaj sina u mladosti, da ne bi on tebe u starosti- -a zensko dete drzi na uzdi celi zivot-. DEtetu cim malo pustis, ono vise ne poznaje granice izmedju dobra i zla. EU nam donosi svoje zakone, a mi jos se ni od komunistickih nismo odmorili i dosli sebi.
Preporuke:
0
0
5
petak, 24 oktobar 2008 07:58
dragoslav pavkov
Potpuno se slažem sa autorom članka,sam bih ga isto napisao,naravno kad bih umeo.Takođe.i „slučajni prolaznik“ je na tragu istine.Gde ste se vi Danijela prepoznali u njegovom postu da ga ekspresno kvalifikujete kao nasilnika uz neizbežan „govor mržnje“.Kakva vrsta ljubavi izbija iz vašeg odgovora njemu?Ili ste vi i vama slični od nekog ovlašćeni da tzv.“govor mržnje“ u terapijske svrhe koristite za isceljenje neistomišljenika!?Zašto ako je to tako,odričete pravo nekom da u vaspitanju deteta koristi ćušku intenziteta proporcionalnog vašem „govoru ljubavi“?Ne znam imate li dece,da li su (ako ih imate) bila izložena traumama koje izazivaju događaji kao sto je odlazak oca u rat (osećaj napuštenosti),majčina borba za egzistenciju kada da bi preživela biva prinuđena da radi i nešto što inače nebi radila (bezperspektivnost),podsmeh vršnjaka koji imaju „firmiranu“ garderobu za razliku od njih koji se oblače na buvljaku (preventivna agresija kao vid odbrane),itd...Ko ste vi da roditelju koji se u takvim uslovima bori za život,svoje dece i svoj,za njihovo obrazovanje,delite lekcije o tome kako treba da se više druže sa svojom decom,a ako im to predstavlja problem da ih odvedu kod nekog nadrndanog „psihologa“ u Centar za socijalni rad da mu on pruži stručnu pomoć?Sve o čemu pišem sam lično prošao,i neka vam ne padne na pamet da me nazovete nasilnikom ako sam detetu za njegovo dobro pripalio šamar.Mene kao dete nisu mnogo tukli,ali mi nikad nije palo na pamet da se igram hranom,da histerišem,da budem nepristojan prema starijem i slično,i uopšte se ne osećam uskraćeno jer mi to roditelji nisu dozvoljavali.Ovako,imam utisak da vi i neki vama slični pišete o stvarima o kojima nemate pojma,uključujući i doktora sa Kembridža.
P.S.Ovo sam sinoć poslao Politici kao odgovor jednoj čitateljki,međutim izgleda da je moderator u mom postu otkrio "govor mržnje" pa nije objavljeno.Nadam se da u NSPM nemate tako revnosnu cenzuru.
Preporuke:
0
0
6
petak, 24 oktobar 2008 18:43
Č.K.
Ko je očekivao da će NSPM da padne toliko nisko? Toliko, da ništa od njega nije ostalo! "Časopis za političku teoriju"? Kakva teorija kad se pozivaš na neupitnu tradiciju i to na to da je "prirodno tući decu". Po tome se razlikuju oni koji imaju potencijala za desno i za levo, ali u ovom slučaju i za neteorijsko i teorijsko. Za desničare je sve rešeno, u iskonu, i nema rasprave. Nema "novotarija" ni u postupanju ni u rezonovanju. Oni koji imaju potencijala da budu levica, oslanjaju se na argumente kojima obrazlažu svoje postupke ili tvrdnje. Sa psiholozima po kojima je Antonić ovde raspalio, ma kakva da su njihova uverenja, zato što drže do argumentacije, se može raspravljati i u perpektivi uticati na njiuhove stavove i postupke baš preko te teorijske dimenzije. Sa desničarima se ništa ne može - iskon, tradicija, kraj, sve je rešeno, rasprave nema! NSPM je pao tu, kao "teorijski časopis", a pao je i na ispitu vernosti svom imenu. Kakva je to "nova srpska politička misao" kad se, preko Grbića, Antonića, pa još Grbića, pa još Antonića, prosto popunjava prostor samo zato da se ne bi videlo da se na srpskoj političkoj sceni pojavljuje upravo ništa drugo do nova misao u srpskoj politici. Antonić bi njih, kao što se da videti, po kratkom postupku - "da smo ih više tukli, naučili bi da poštuju starije, tradiciju i ne bi bili komunjare!" O.K. sa takvim nečim se ne može raspravljati. Niti treba.
Preporuke:
0
0
7
subota, 25 oktobar 2008 08:51
dragoslav pavkov
Za čk:Pa hajde da raspravljamo!
Ali kako ,ako već u startu ljude koji „nemaju potencijal da budu levica“ unapred kvalifikujete kao nešto retrogradno „s čim se ne može raspravljati niti treba“? Istorija ove zemlje je prepuna levičarskih eksperimenata,da pomenem samo neke:tzv. Leva skretanja 1941,i plan da ako zbog pobede svetske revolucije sav narod pobijemo-naselićemo Kineze, važno je da ostanemo na Staljinovom putu (parafraza Đilasa).Dalje,“seljački radne zadruge“-neuspeli eksperiment kolektivizacije za koji niko nije krivično gonjen.Zatim reforma školstva koju je proveo levičarski teoretičar S.Šuvar,a koja je obogaljila desetine hiljada dece tako što je od njih umesto usko specijalizovanih stručnjaka napravila nesposobne neznalice kojima da bi nešto uradili kako treba,iza leđa mora stajati šef.Nažalost,ti Šuvarevi „stručnjaci“su danas „menadžeri“ koji realizuju privatizaciju na način koji je vidljiv svakome ko nije slep.I na kraju tzv. Memorandum SANU,koji su uglavnom sastavljali levičari kao što su g.Ćosić i g. Marković,ljudi koji su do juče,a jedean od njih još uvek bili „levičari“ i komunisti u jednom momentu su kao eksperti opšte prakse odlučili da napišu srpski nacionalni program...Kao što je poznato,sve opisano je propalo uz ogromnu štetu po Srbiju,a propalo je između ostalog i zato što sa levičarima nema rasprave.Ono što levica izhalucionira istog trenutka postaje dogma o kojoj nema rasprave.Negde posle drugog sv. Rata drug Moše Pijade se uputio u neko vojvođansko selo da partijskoj ćeliji protumači neku „istorijsku“ odluku KPJ,i tom prilikom se propisno izdrndao u džipu koji nije mogao obići baš svaku rupu na putu.Posle njegovog izlaganja za reč se javi nadobudni sekretar mesnog odbora:“samo da dopunim druga Mošu...“,i time zapečatio svoju partijsku karijeru.Drug Moša ga je prekinuo rečima (parafraza) „Nemaš ti mene šta da dopunjavaš,nego idi pa dopuni one rupe na putu...“
Vaspitanje dece je veoma ozbiljna tema da bi se prepustilo nvo i pseudolevičarima.
Preporuke:
0
0
8
subota, 25 oktobar 2008 16:59
Č.K.
Za D. Pavkova
Po Vama ispada da smo pokušavali i pokušavali, eksperimentisali s levicom toliko puta i nije išlo! Pa onda bolje da se "manemo ćorava posla". Ali zar ne bi isto to važilo i za desnicu - ne samo srpsku već ovu svugde u svetu? Nemojmo biti naivni i reći da nismo dovoljno eksperimentisali i sa desnicom, sa tradicijom, sa desničarskim romantizmom, sa nacionalnim/narodnim jedinstvom, sa nacional-socijalizmom, sa kapitalizmom, liberalnom demokratijom, i čime sve ne. Isto što se ovde reklo za levicu važi nekoliko puta više za desnicu, jer su eksperimenti sa "novom desnicom" ustaljeniji u istoriji. Dakle, levica se ne može otpisati preko ovog argumenta, da se "probalo nekoliko puta", pogotovo se ne može otpisati u korist desnice.
Ako se složim sa Vama- kao što se i slažem - da je vaspitanje dece ozbiljan poduhvat, tek tu moramo reći da vaspitanje jeste suviše ozbiljan posao da bi se prepustio arbitrarnosti, hiru, nekog lično. Vaspitanje je ozbiljan posao baš zato jer se obrazuje jedan subjekt kog pre nije bilo, i koji kao subjekt preko vaspitanja tek treba da se pojavi u društvu. Otac i majka jesu predstavnici društva, intersubjektivnih relacija, koji dete kao subjekta koji tek nastaje, uvode u svet intersubjektivnih relacija. Znači SVAKAKO roditelji ne vaspitavaju svoju decu, tj. nisu sami u vaspitavanju dece, jer uvek ima još neko pored - društvo. Roditelj, a on je opet i sam ništa drugo do proizvod intersubjektivnih veza, čak i da je na pustom ostrvu s detetom, svakako za dete predstavlja društvo, ne samo roditeljsku figuru. Nismo životinje, ne radi se o okotu, radi se o društvu. O jeziku, o običajima, o kulturi itd.
Dakle, u pitanju je zahtev za nemogućim kada se zahteva da roditenj "ima" svoje dete. Ili je zahtev za nemogućim, ili je u pitanju monstruozan zahtev da se dete odvoji od društva i da pripadne samo roditelju i tako prestane da bude subjekat i postane objekat vlasništva roditelja. To je ono što je strašno u Antonićevom tekstu, što izgleda da optira za ovo drugo.
Preporuke:
0
0
9
subota, 25 oktobar 2008 19:07
Mario
Odgovornost je uvek proporcionalna ovlascenjima. Oduzimanjem ovlascenja roditeljima da vaspitavaju svoju decu, drzava odgovornost za to preuzima na sebe. U tom smislu, donosenjem ovakvog propisa, drzava postaje odgovorna za svako delo koje dete ucini, pre punoletstva, ne vise njegovi roditelji.
Preporuke:
0
0
10
subota, 25 oktobar 2008 21:47
maja zec
@Mario
Da slazem se sa konstatacijom,samo sto je Drustvo dovoljno lukavo i skinulo je odgovornost sa sebe prebacujuci je na roditelja. Roditelj je odgovoran a pri tom su mu vezane ruke.
.jpg)
U Australiji je ovo pokušano u jednom obliku, i za posledicu ima kompletnu generaciju razularene dečurlije koju niko niti hoće, niti sme da kontroliše, a kojima je jedna od glavnih razonoda da izlaze noću i razbijaju komšiluk. U procesu stradaju kako kuće, tako i auta i bašte, a ponekad i ljudi koji se zateknu na ulici. Sistem slobode ne samo da ne funkcioniše kako je zamišljen, već ima i sasvim suprotan efekat na decu, jer ona uče da za njih u stvari i ne postoje nikakve granice, pošto ne bivaju kažnjeni ni za jedan prestup u mladim danima. Naravno, kada dostignu punoletstvo, situacija se menja, i većina vrlo rano završi na sudu zbog tuče, pijane vožnje, vožnje bez dozvole, maltretiranja žene i slično.
Jedna od retkih stvari sa Foks netvorka sa kojima se apsolutno slažem je: Sačuvaj nas bože od poreza i od Levih budala (left wing loons).
i uključiti stručnu javnost da iznese svoje mišljennje kako bi se građani upoznali sa ovim zlom što želi da uđe preko obrazovanja.A, oko nam i ova balast profunkcioniše rezultat je: razuzdana deca koja slabije uče i koja su podložna porocima. Roditeli koju su sputanida pravilan način vaspitaju svoju sopstvenu decu postaju i oni frustrirani i kao takvi i oni su podložni raznim vidovima poroka.Tako nastaje haos.A,znamo ko najbolje profitira u haosu po onoj Andrićevoj...to
je vreme kad pametni zaćute... i fukara se obogati."
" i fukara se obogati.
P.S.Ovo sam sinoć poslao Politici kao odgovor jednoj čitateljki,međutim izgleda da je moderator u mom postu otkrio "govor mržnje" pa nije objavljeno.Nadam se da u NSPM nemate tako revnosnu cenzuru.
Ali kako ,ako već u startu ljude koji „nemaju potencijal da budu levica“ unapred kvalifikujete kao nešto retrogradno „s čim se ne može raspravljati niti treba“? Istorija ove zemlje je prepuna levičarskih eksperimenata,da pomenem samo neke:tzv. Leva skretanja 1941,i plan da ako zbog pobede svetske revolucije sav narod pobijemo-naselićemo Kineze, važno je da ostanemo na Staljinovom putu (parafraza Đilasa).Dalje,“seljački radne zadruge“-neuspeli eksperiment kolektivizacije za koji niko nije krivično gonjen.Zatim reforma školstva koju je proveo levičarski teoretičar S.Šuvar,a koja je obogaljila desetine hiljada dece tako što je od njih umesto usko specijalizovanih stručnjaka napravila nesposobne neznalice kojima da bi nešto uradili kako treba,iza leđa mora stajati šef.Nažalost,ti Šuvarevi „stručnjaci“su danas „menadžeri“ koji realizuju privatizaciju na način koji je vidljiv svakome ko nije slep.I na kraju tzv. Memorandum SANU,koji su uglavnom sastavljali levičari kao što su g.Ćosić i g. Marković,ljudi koji su do juče,a jedean od njih još uvek bili „levičari“ i komunisti u jednom momentu su kao eksperti opšte prakse odlučili da napišu srpski nacionalni program...Kao što je poznato,sve opisano je propalo uz ogromnu štetu po Srbiju,a propalo je između ostalog i zato što sa levičarima nema rasprave.Ono što levica izhalucionira istog trenutka postaje dogma o kojoj nema rasprave.Negde posle drugog sv. Rata drug Moše Pijade se uputio u neko vojvođansko selo da partijskoj ćeliji protumači neku „istorijsku“ odluku KPJ,i tom prilikom se propisno izdrndao u džipu koji nije mogao obići baš svaku rupu na putu.Posle njegovog izlaganja za reč se javi nadobudni sekretar mesnog odbora:“samo da dopunim druga Mošu...“,i time zapečatio svoju partijsku karijeru.Drug Moša ga je prekinuo rečima (parafraza) „Nemaš ti mene šta da dopunjavaš,nego idi pa dopuni one rupe na putu...“
Vaspitanje dece je veoma ozbiljna tema da bi se prepustilo nvo i pseudolevičarima.
Po Vama ispada da smo pokušavali i pokušavali, eksperimentisali s levicom toliko puta i nije išlo! Pa onda bolje da se "manemo ćorava posla". Ali zar ne bi isto to važilo i za desnicu - ne samo srpsku već ovu svugde u svetu? Nemojmo biti naivni i reći da nismo dovoljno eksperimentisali i sa desnicom, sa tradicijom, sa desničarskim romantizmom, sa nacionalnim/narodnim jedinstvom, sa nacional-socijalizmom, sa kapitalizmom, liberalnom demokratijom, i čime sve ne. Isto što se ovde reklo za levicu važi nekoliko puta više za desnicu, jer su eksperimenti sa "novom desnicom" ustaljeniji u istoriji. Dakle, levica se ne može otpisati preko ovog argumenta, da se "probalo nekoliko puta", pogotovo se ne može otpisati u korist desnice.
Ako se složim sa Vama- kao što se i slažem - da je vaspitanje dece ozbiljan poduhvat, tek tu moramo reći da vaspitanje jeste suviše ozbiljan posao da bi se prepustio arbitrarnosti, hiru, nekog lično. Vaspitanje je ozbiljan posao baš zato jer se obrazuje jedan subjekt kog pre nije bilo, i koji kao subjekt preko vaspitanja tek treba da se pojavi u društvu. Otac i majka jesu predstavnici društva, intersubjektivnih relacija, koji dete kao subjekta koji tek nastaje, uvode u svet intersubjektivnih relacija. Znači SVAKAKO roditelji ne vaspitavaju svoju decu, tj. nisu sami u vaspitavanju dece, jer uvek ima još neko pored - društvo. Roditelj, a on je opet i sam ništa drugo do proizvod intersubjektivnih veza, čak i da je na pustom ostrvu s detetom, svakako za dete predstavlja društvo, ne samo roditeljsku figuru. Nismo životinje, ne radi se o okotu, radi se o društvu. O jeziku, o običajima, o kulturi itd.
Dakle, u pitanju je zahtev za nemogućim kada se zahteva da roditenj "ima" svoje dete. Ili je zahtev za nemogućim, ili je u pitanju monstruozan zahtev da se dete odvoji od društva i da pripadne samo roditelju i tako prestane da bude subjekat i postane objekat vlasništva roditelja. To je ono što je strašno u Antonićevom tekstu, što izgleda da optira za ovo drugo.
Da slazem se sa konstatacijom,samo sto je Drustvo dovoljno lukavo i skinulo je odgovornost sa sebe prebacujuci je na roditelja. Roditelj je odgovoran a pri tom su mu vezane ruke.